Srbijaaaaaaaaa

Република Србија је континентална држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву) и у средњој Европи (Панонској низији).[2]

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија[3]. Србија нема суверенитет над Косовом и Метохијом од НАТО бомбардовања СРЈ, а покрајина се налази под протекторатом Уједињених нација. Косовски Албанци, који чине апсолутну већину на Косову су 17. фебруара 2008. једнострано прогласили независност, коју Србија не признаје.

Република Србија је дефинисана као демократска држава српског народа и свих других грађана који у њој живе, заснована на демократским начелима, тржишној привреди, поштовању људских права и владавини права.

Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Републиком Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином.

Србија је од завршетка Првог светског рата била саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованој у Краљевину Југославију, затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србија и Црна Гора. Од 2006. године је Србија као наследница СЦГ постала суверена и независна држава.

Главни град је Београд. Са 1.576.124 становника по попису из 2002. године, он је административно и економско средиште Србије.

Србија се налази на Балкану - региону југоисточне Европе (око 80% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 20% територије). Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.027 km. Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 115 km, Босна и Херцеговина 302 km, Бугарска 318 km, Хрватска 241 km, Мађарска 151 km, Република Македонија 221 km, Црна Гора 203 km, Румунија 476 km[2].

Северни део Републике заузима равница (види још: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 15 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине, а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2.656 метара. У Србији преовлађује умерено континентална клима.

Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача...), а додатну лепоту обезбеђује богатство изузетно очуваних шума у чијем саставу има много ендемских врста, као и богатство вода, потока, извора, пашњака итд.

Пловне реке су Дунав (588 km), Сава (206 km), Тиса (168 km) и делимично Велика Морава (цео ток 185 km). Остале велике реке су Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Највеће језеро у Србији је Ђердапско језеро са 163 km² (са румунским делом: 253 km²).

Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти. На територији Србије постоји пет националних паркова: Ђердап, Копаоник, Тара, Шар-планина и Фрушка гора. Сви национални паркови поседују високе климатске и здравствено-рекреативне вредности.

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данаше републике Србије, датирају у време последњег глацијала,око 40.000 године пне[4]. То су остаци примитивних људских заједница које су бројале од 10 до 15 чланова, живеле у пећинама, израђивале оруђа и оружја од камена и костију и бавиле се ловом и сакупљањем плодова. У првој фази су ловили крупне биљоједе (џиновске јелене, дивље коње и говеда), да би са променом климе у предарктичку, ловили и мамуте, носороге, лавове и хијене. Нова промена климе и захлађење које је настало око 25.000 године пне. (вирмска глацијација) довели су до нестанка ових заједница. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца[4].
Лепенски Вир: Прародитељка, скулптура из светилишта XLIV


Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе,али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских култура[4], културу Лепенског Вира. Археолошким истраживањима је утврђен континуитет људских станишта на 14 локација (Лепенски Вир, Власац, Падина, Хајдучка воденица, Икона, Кладовска скела и друге) крај Дунава у Ђердапу, која су постојала од око 11.000 године пне. до око 5.000 године пне, а период од 7.000 године пне. до 5.500 године пне. се назива културом Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Основна занимања била су сакупљање плодова, лов и риболовом, док се сматра да је у последњој фази дошло до покушаја узгоја биљака и припитомљавања животиња, што је довело до стварања земљорадничко-сточарских заједница у млађем каменом добу.


Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума пне. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста. Проналасци остатака угљенисаног јечма и пшенице, утврђено је да су се бавили земљорадњом,као и да су имали укопане амбаре, док кости домаћих животиња указују на бављење сточарством. Међутим, људи Старчевачке културе нису престали да се баве ловом и риболовом. О томе сведоче остаци дивљих животиња,како у кућама,тако и око њих, као и читав низ шила, спатула, харпуна и удица, који се користе приликом риболова.Скулптуре старчевачке културе, карактеришу веома реалистични прикази животиња[4], док представе људи имају јасне карактеристике жена, што сведочи о веровању ондашњих људи у култ плодности. За украшавање грнчарије, која је махом била бомбастог типа, коришћено је барботинирање, штипање, као и превлачење прстију по свежој подлози.



Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету[5].Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...)

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900.године пне. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425.године пне,када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта[4]. Између 1200.године пне. и 1000.године пне, на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње,а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума пне (период од 1125.године пне. до 750. године пне.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725.године пне. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300.године пне. и 100.године пне. водили ратове са македонским краљевима.
Конзервирани остаци бедема (лево и десно) и куле (у средини) римског каструма у Сингидунуму

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335.године пне. састају са Александром Македонским (336. пне.—323. пне.) на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279.године пне. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска[4], који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем III века пне, сукобима са Илирима предвођеним краљицом Теутом (231—228). Током три илирско-римска (први 229—228, други 219. године пне. и трећи 168.године пне) и македонско-римска рата (први 215—205,200—197,171-168), Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов продор ка Дунаву тј. Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије, ушао је у састав провинције Горња Мезија, док су мањи делови ушли у састав провинција Паноније, Далмације и Дакије. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије IV Flavia (у Сингидунуму, данашњем Београду) и VII Claudia (у Виминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани системом путева који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства, које је за владавине цара Трајана (98—117), након дачких ратова (101—102 и 105—107), било на свом територијалном врхунцу[4]. Његову владавину карактеришу и значајни грађевински подухвати,сачувани на тлу Србије,попут:

* пробијања пута кроз Ђердапску клисуру 100.године, о чему сведоче Трајанове табле
* изградња Сипског канала 101.године, чиме је Дунав постао плован у пределу Ђердапа
* подизање великог каменог моста преко Дунава 105.године, код данашњег Кладова

Упади варварских племена из централне Европе и повлачење Римљана из Дакије, током Аурелијанове владавине (270—275), довели су подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава, који су формирали тзв. Дунавски лимес.Један од његових наследника, Диоклецијан (285—305) увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378.године,након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Свега неколико деценија касније, цар Теодосије I (379—395) 395.године дели Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства, док су мањи делови (северни и западни делови Војводине и северозападни део уже Србије) припали Западном римском царству.

На тлу данашње Србије, рођено је 16 римских императора[7], међу којима су:


* Аурелијан (270—275), рођен у Сирмијуму или његовој околини
* Константин Велики (307—337), рођен у Наисусу
* Јовијан (363—364), рођен у Сингидунуму
* Јустинијан I (527—565), рођен у близини Царичиног Града

Значајнији римски градови и већа археолошка налазишта на тлу Србије:

* Сирмијум, око кога се развила данашња Сремска Митровица
* Сингидунум, око кога се развио данашњи Београд
* Виминацијум,код данашњег Костолца
* Феликс Ромулијана односно Гамзиград код данашњег Зајечара, од 2007.године се налази на УНЕСКОвој листи светске баштине
* Наисус, око кога се развио данашњи Ниш
* Јустинијана Прима односно Царичин Град код Лебана
* Улпиана, око кога се развио данашњи Липљан односно Приштина
* Палата Шаркамен, код Неготина

Средином V века, Хуни предвођени Атилом (434—453) стварају моћну државу, која пропада након његове смрти 453.године, а на тлу данашње Србије своје државе стварају Гепиди и Источни Готи.Пљачкашким упадима на територију Византије (Источног римског царства), придружују се у првим деценијама VI века и Словени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Обри (Авари), који, предвођени каганом Бајаном (562—602), током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије,а 582.године заузимају и сам Сирмијум.

Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584.године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од Саве и Дунава, а два године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.

Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цара Ираклија (610—641) на власт 610.године.Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства, представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са Дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена,који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско полуострво.После неуспешне словенске опсаде Солуна 611.године и комбиноване опсаде Цариграда 626.године,на простор Балкана и данашње Србије досељавају се Срби.Према речима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), они су се, уз Ираклијеву дозволу, населили на просторима Србије, Неретвљанске области, Захумља, Травуније и Конавља[8][9]. Он такође наводи да су дошли из Бојке односно Беле или Некрштене Србије у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други са делом народа кренуо у сеобу ка југу.

Пола века касније,тачније 680.године, на Балкан долази народ турског порекла Протобугари,који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручију некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје, али ће јој наметнути своје име Бугари. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином, Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење, тако да пар наредних векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.

Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се предпоставља да је владао крајем VIII века. Његов унук Властимир, који је владао у првој половини IX века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених Пресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851.године, Бугари су поново напали Србију, али су његови синови Мутимир (851—891), Стројимир и Гојник поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син хана Бориса (852—889) Владимир (889—893) са 12 угледних бојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу.Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство[10], а папа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873.године да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу, са седиштем у Сирмијуму. После његове смрти 891.године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона Великог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру.Његову владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923).

Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата од стрица Захарија (923—924),али је он заробљен и послат у Бугарску.Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао 923.године Захарију, који га је збацио са власти. Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати у Цариград као ратни трофеји. Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требао да буде постављен за новог кнеза. Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и подчине се новом кнезу. Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској. Након Симеонове смрти 927.године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник. Средином X века, северне границе Србије почели су да угрожавају Мађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији сачуваној у „Летопицу Попа Дукљанина“, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен у Саву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је владала Србима од доласка на Балкан до средине X века, а Србија улази у састав Византије.

Неколико деценија касније 971.године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије. Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976.године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило (976—1014). После победе над Византинцима у бици код Трајанових врата 986.године, он покреће поход ка западним деловима Балкана и до 989.године осваја већи део данашње Србије и околних српских кнежевина. Почетком XI века, Византија предвођена царем Василијем II (976—1025) почиње да потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014.године, Самуило умире од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти. Већ 1018.године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али су поједине Самуилове војсковође наставиле да пружају отпор. Последњи од њих био је Сермон који је владао Сремом. Њега је на превару убио византијски заповедник Београда 1019.године, чиме је и последњи остатак Самуилове државе покорен.

Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо,као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040.године у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041.године угушен. Три деценије касније, 1072.године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за цара у Призрену проглашавају зетског принца Константина Бодина (1081—1101). Под његовим вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је устанак угушен.

Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре поставио жупане Вукана (око 1083—1112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од 1091.године води искључиво рашки жупан Вукан који из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I (1112—око 1145) који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља Мађарске Беле II (1131—1141), а његов син Белош (1162) краљевски палатин (канцелар). Мађари ће током целог XII века ратовати са Византијом,прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као мађарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд,а касније и Ниш,али их Византинци, предвођени моћним царем Манојлом I Комнином (1143—1180) потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти између Урошевих синова Уроша II (око 1145—1162) и Десе (1162—1165) у коме учешће узима и сам Манојло.Византијски цар на крају поставља за новог великог жупана Тихомира (1165—(1166)1168), сина велможе Завиде.

Против њега ће се, 1166. или 1168.године, побунити његов најмлађи брат Стефан Немања ((1166)1168—1196) који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара.Немања ће током наредне три деценије водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу.Припаја јој Неретвљанску област, Захумље, Травунију, Зету, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом Барбаросом (1155—1190), коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи син Стефан (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1223), који почетком своје владавине бива потиснут од старијег брата Вукана (1196—1208), али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204.године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4. јануара 1217.године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија III (1216—1227) краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епископије на ниво архиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњој Српској православној цркви.

Стефана наслеђују синови Радослав (1223—1234) и Владислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе, чиме је започела екплоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276.године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282.године, препустити власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара[11]. Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашње Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч.Касније ће освојити Браничево, које предаје Драгутину, коме је мађарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин 1299.године закључује мир са Византијом,према коме му цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.

Почетак XIV века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањем Дежевског уговора, којим је Драгутин 1282.године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти 1314.године покушао да збаци син Стефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316.године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево.После његове смрти 1321.године, државу захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује.Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти одцепило, након чега га осваја бан Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330.године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире у као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ.

Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка“. Турци Османлије су поразили српско племство 1389. у Бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године.

Званични језик је српски. У Војводини поред српског званични језици су мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински. На Косову и Метохији званични језици су српски и албански.

Највећи број верника у Србији је православне вере, a следе муслимани (сунити), римокатолици и протестанти, док су друге религије слабије заступљене. У Србији живи и известан број атеиста.

Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, и то право се и у пракси поштује. Влада на свим нивоима настоји да заштити ово право у потпуности и не толерише његову злоупотребу, било од стране државних органа, организација и група, било од стране појединаца. Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест.

Химна Републике Србије је уједно и стара химна некадашње Краљевине Србије „Боже правде“, уз незнатно измењен текст.

Грб Републике Србије је стари грб Краљевине Србије из доба династије Обреновић из 1882. године и чини га двоглави бели орао са штитом на грудима на коме су крст и четири оцила, а изнад глава орла се налази круна лозе Немањића.

Република Србија има народну заставу која је тробојка са водоравно положеним бојама: црвеном, плавом и белом. Поред народне, постоји и Државна застава која је у основи иста као и народна с тим што на трећини дужине гледано са лева на десно на плавом пољу стоји и мали грб Републике Србије.

Садашњи председник Србије је Борис Тадић који је добио највише гласова на председничким изборима 2008. Тадић је и председник владајуће Демократске странке.

После парламентарних избора одржаних 11. маја 2008., Србија је 7. јула 2008. добила коалициону Владу Листе за европску Србију, окупљене око Демократске странке и Г17+ и листе окупљене око Социјалистичке партије Србије, на челу са председником Владе Мирком Цветковићем.

Веће парламентарне странке у новом сазиву Скупштине Србије, поред владајућих, су и: Српска радикална странка, Српска напредна странка, Демократска странка Србије, Нова Србија, Либерално-демократска партија.

Тренутни председник Народне скупштине Републике Србије је Славица Ђукић-Дејановић из СПС-а.

Република Србија је и чланица више међународних организација као што су: Организација Уједињених нација (ОУН), Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Пакт за стабилност Југоисточне Европе, Савет Европе (СЕ), НАТО програм Партнерство за мир, Међународне организације за миграције, Међународни комитет Црвеног крста и Црвеног полумесеца.

Српска економија је била у колапсу током 1990их. Године 1993. забележена је друга највећа инфлација у историји економије 2,35 · 1023 процената (64% дневно)[15].Просечна плата у децембру 1993. износила је 21 марку. У најкритичнијим моментима долазило је и до несташица хране[16]. Србији су уведене опште санкције Савета безбедности УН 1992. Већи део санкција је укинут 1996, 2000, 2001. и 2005. када је у потпуности нормализована трговина са САД.

Пољопривреда чини 16,6% националног БДП-а, индустрија 25,5% и услужне делатности 57,9%. Укупни БДП за 2007. је био око 44,8 милијарди долара. Док је БДП-ППП за 2007. по становнику износио 10,375 долара[17]. Србија се налази на површини од укупно 8.840.000 хектара (види још: Пољопривреда Србије). Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70% укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30% под шумама.[18] Највећи ратарски крај је Војводина. Гаји се жито, кукуруз, сунцокрет и соја, те у мањој мери повртарске културе. Најпознатији кромпир је из Ивањице, паприка из Лесковца, а купус из Футога. Шумадија је позната по воћарству; Вршац, обронци Фрушке горе, Александровачка Жупа и део Метохије по виноградима. Сточарство је развијено у Рашкој и у источној Србији. Метохија је плодна житница. Косово је највеће налазиште лигнита у Европи. Хомољске планине су налазиште бакра. Северни део Баната је богат нафтом и земним гасом.

Србија располаже са око 2.961.000 радно-способног становништва, са стопом незапослености од 21,56%[19] (Косово и Метохија око 50%). У пољопривреди ради око 30%, индустрији 46% и услужним делатностима 24% (2002, без Косова и Метохије)[2]. Стопа инфлационог раста преко 6,5%.

Укупна спољнотрговинска робна размена Републике Србије за период јануар-децембар 2007. године износила је 19.790,9 милиона евра[20]. Извоз је износио 6432,2 милиона, а увоз 13358,7 милиона. Спољнотрговинска робна размена била је највећа са чланицама Европске уније, око 60%. У извозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Италија (1.094,2 милиона долара); Босна и Херцеговина (1.042,1 милиона долара) и Црна Гора (950,9 милиона долара). У увозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Руска Федерација (2.625,9 милиона долара, углавном увоз енергената); Немачка (2.169,7 милиона долара) и Италија (1.777,8 милиона долара). У извозу за 2007. годину највеће учешће имају: гвожђе и челик (1.094 милиона долара); обојени метали (694 милиона долара); поврће и воће (467 милиона долара); одећа (445 милиона долара) и производи од метала (426 милиона долара). Код увоза, највише су заступљени: нафта и нафтни деривати (1.962 милиона долара); друмска возила (1.503 милиона долара); гвожђе и челик (917 милиона долара); индустријске машине за општу употребу (881 милиона долара) и електричне машине и апарати (807 милиона долара).

Захваљујући бројним позитивним развојним трендовима туристичка делатност се сврстала међу најдинамичније и најпропулзивније привредне гране, са вишеструким мултипликативним ефектима (у периоду 1990—2000. год. међународни туристички промет повећан је за преко 50%, док су укупни приходи увећани за скоро 80%) То туризму даје снажну генераторску функцију у широком спектру делатности, који се све више укључује у приоритете привредног развоја бројних рецептивних земаља и њихових појединих делова.

Стратегијом развоја туризма у Србији утврђен је селективни приступ, при чему се сеоски туризам третира као приоритетан у оквиру оних видова туризма који су везани за посебна интересовања (нарочито се потенцира развој еко-туристичких села на брдско-планинским подручјима, која нуде здраву средину, еколошку храну, угодан амбијент, активан одмор у природи, етнографске и друге културно-историјске вредности).

У досадашњем развоју брдско-планинских села доминантну, а често и једину функцију привређивања имала је пољопривреда (углавном сточарство и ратарство). Бројне друге делатности и активности домицилног становништва, засноване на разноврсним и вредним природним и антропогеним локалним ресурсима, углавном су остајале на маргинама развојних догађања. Међу њима је и туристичка делатност који је важан фактор просперитетнијег развоја ових села у Србији.

Србија има дугу традицију фолклора и народне музике. Игра групе плесача, под именом коло, је најомиљенији вид фолклора у Србији и разликује се од региона до региона. Најпопуларнија кола су ужичко коло и моравац.

У 19. веку и раније, карактеристични народни инструменти су биле гусле и фрула, док су у Војводини коришћене тамбуре и гајде. Знатно касније, а и данас, главни инструмент у новокомпонованој народној музици је хармоника. Трубачки оркестри су такође веома популарни. Фестивал трубача у Гучи је централна манифестација ове врсте музике. Најпознатији трубач Србије је Бобан Марковић.

Период турске власти оставио је оријентални траг у музици целог Балкана, па и Србије. У последњих 15-ак година, развијен је тренд комбиновања народне музике, оријенталних утицаја и денс музике под именом турбо-фолк. Многи данашњи српски певачи су популарни у целој југоисточној Европи, као на пример: Лепа Брена, Жељко Јоксимовић, Драгана Мирковић и Светлана Ражнатовић-Цеца.

У забавној и поп музици, велике звезде српске естраде били су Ђорђе Марјановић и Лола Новаковић. Још увек су омиљени Ђорђе Балашевић и Здравко Чолић.

Рок групе су се појавиле у Србији крајем 1960е-их. Велику популарност су постигле 1980е-их, са групама новог таласа: Идоли, Електрични оргазам и Екатарина Велика. У то време, а и данас, активне су групе Рибља Чорба, Бајага и Инструктори, Ван Гог и Партибрејкерси.

Легенда југословенског рока, Горан Бреговић, последњих десетак година постигао је велику међународну популарност својом музиком обојеном етномузичким мотивима. Сличном категоријом музике баве се Биљана Крстић и Неле Карајлић са групом No Smoking Orchestra.

Србија је победила на такмичењу за Песму Евровизије 2007. у Хелсинкију са песмом „Молитва“ у извођењу Марије Шерифовић.

Најзначајнији српски композитор уметничке музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (1856—1914). Он је био и музиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дело су хорске песме Руковети.

Остали значајни српски композитори су: Корнелије Станковић, Стеван Христић и Станислав Бинички.